Кипи ал опет се долива

                 Писања о штетности пушења дувана код нас је напретек. Почело jе изодавно. Много пре него у неким данас економски најразвијенијим земљама света. Па опет, питамо се докле ће код нас бити тако.

                 Пушење дувана и алкохолизам су овде одавно препознате честе болести зависности и неретко прате једна другу. Да ли смо се ми као народ против њих борили? Одговор јесте позитиван али исход борбе за сада негативан. Проф. др Милан Јовановић Батут одликован је највећим француским признањем, Орденом легије части, за борбу против алкохолизма. Проф. др Рајко Игић, клинички фармаколог, научник, оснивач је и почасни председник секције за борбу против пушења међу студентима медицине у Тузли пре више од две деценије. Покрет је добио међународни значај и признање Светске здравствене организације, а  професори и студенти присуствовали Скупштини у Женеви. Исти покрет је оснивач националног дана борбе против пушења, 31. јануара, који је успостављен пре светског дана. Толико о способности наших појединаца да препознају проблем и поведу борбу у народу против ова два велика зла.

               Што се пушења тиче још давне 1810. године Викентије Ракић, монах и књижевник,  касније оснивач београдског Богословског факултета написао је ретку и стару књигу  „Краткаја беседа о злоупотребљењији  дувана”. Штампана је  у Венецији на ћириличном писму . Године 1923,  др Јован Кујачић написао је  обимнију књигу „Пушење

дувана” и штампао је у земљи. Изучавао је лековито биље а биљку дувана назвао „отровним смрдљивим зељем” oнако како јој и припада.  „Ђавоља

биљка”, наслови Батут причу о дувану 1910. А данас?

               Суочени смо са неславним рекордом о раширености пушења дувана.међу

нашим становништвом. Ова болест зависности је већи фактор ризика по здравље од

артериосклерозе, а нисмо кадри да јој станемо на пут. Бар за сада.

               Ми немамо податке о тачном броју пушача, ни броју оболелих од хроничне опструктивне болести плућа која је најчешће пушењем изазавана. Са бројем малигнитетима које канцерогене материје пушењем дувана изазивају ситуација је боља али је прогноза преживљавањa оболелог лошија. Многи од нас пушећи дуван играју руски рулет. Дуван се гаји, цигарете се производе, продају а народ пуши јавно или тајно. Пушачи чешће обољевају и одуствују са посла од разних респираторних болести насталих због последица пушења али најчешће немају тачну дијанозу онога што их је снашло. Потрошња антибиотика расте, вирусне инфекције нападају, стрес се одомаћио а немаштина многима закуцала на врата.   Где је томе крај?

            Она народна: „Боље спречити него лечити”  поготово се односи на пушачку навику. Зашто се пушење неби и код нас сматрало друштвено неприхватљивом навиком, барем на јавном месту? Код куће би забрана могла потећи од деце која ће то одмалена научити у школи. Тако би се круг затворио. Деца би научила родитеље да је то штетно и да желе да им они дуже живе, што би многи добар родитељ и прихватио. Деца су најбоље судије и најискренији саговорници. Држава би се постарала да дуван буде скуп, многима недоступан а навика пушења друштвено неприхватљива и материјално кажњива. Исто би се односило и на висину осигурања оних који ту навику упражњавају.

           Свет је одавно смислио ефикасне начине борбе па  ова болест код многих јењава Имамо и ми наше људе у свету који би у томе помогли. Један од њих је речени проф. Рајко Игић из Чикага. У целој овој ствари ипак су најдрагоценија сопствена искуства. Зашто их не користити на  ползу народу, како говораше Вук Караџић.. „Мудро нападнуто, пола побеђено” рече наш народ.

Београд, 20. новембар 2006.                                                                               Др Славица Жижић Борјановић