ŠTA ZNAČI  UNAPREĐIVATI  DUŠEVNO ZDRAVLJE * 

„Ako bismo bili u situaciji da nekom obrazovanijem laiku kažemo da se bavimo unapređivanjem zdravlja i ako bismo mu objasnili da je naš napor usmeren ka tome da oni koji su duševno ZDRAVI  postanu JOŠ ZDRAVIJI, verujemo da bi takav laik smatrao da tu nema mnogo problema. Jer, dileme nema, nešto slično se već radi u okviru medicine, u oblasti HIGIJENE.

Da li je moguće napraviti spisak saveta tipa: „ako ...tada,“ i da li je moguće uticati na sve faktore relevantne za duševno zdravlje ( biološke, psihološke, društvene) i sve institucije koje grade i unapređuju duševno zdravlje (porodica, škola, predškolske ustanove itd.)? Naravno to nije moguće, a čak i da jeste, do čega bi nas sve to dovelo? Najverovatnije je da bismo do gorkog saznanja došli da je „od svih tiranija najgora tiranija usrećitelja“. 

Kakav odgovor dati tom obrazovanom laiku? 

Zapitajmo se: na kojim implicitnim pretpostavkama o duševnom zdravlju počiva cilj mentalne higijene orijentisana na unapređenje duševnog zdravlja? PRVA i najjasnija je implicitna pretpostavka o DUŠEVNOM ZDRAVLJU kao PROCESU, a ne o duševnom zdravlju kao statičkom nepromenljivom, zauvek datom stanju. To bi, dalje, uključivalo pretpostavku da su kod svakog pojedinca, tokom života, mogući pomaci kako u pravcu bolesti, tako i u pravcu zdravlja. Ako je tako, da li bi nam to dozvoljavalo da o duševnom zdravlju razmišljamo kao o jednom mogućem kontinuumu na čijem se kraju nalazi neko pretpostavljeno idealno stanje duševnog zdravlja, a na kraju duševne bolesti. Mesto koje će pojedinac, u svakom trenutku svoga života, zauzimati na tom kontinuumu, zavisiće, sigurno od brojnih „unutrašnjih“ faktora (genetska struktura, rani razvoj, načini na koji se razrešavaju razvojni zadaci svih životnih faza) kao i „spoljašnjih faktora(uslovi života, nagle i iznenadne promene u spoljašnjoj realnosti itd.)“ 

Govoreći o duševnom zdravlju kao kontinuumu, Karl Meninger ističe: „Najvažniji kriterijum  duševnog zdravlja je uspešnost sa kojom pojedinac razrešava probleme svakodnevnog  života“. Ovde je duševno zdravlje izjednačeno sa sposobnošću individue da se uspešno adaptira na sve promene (razvojno i situaciono uslovljene) koje se zbivaju tokom života. Ako su zahtevi (spoljašnji ili unutrašnji) iznad trenutnih adaptacionih moći individue, dolazi do regresije, do pukušaja adaptacije na jednom nižem, regresionom nivou. Takav oblik adaptacije označava se kao patologija (Meninger razlikuje pet stupnjeva regresije, odnosno dezintegracije: od blagih oblika različitih disfunkcija do psihotičkih ispoljavanja) koja uvek ima – to ne treba zaboraviti – ADAPTACIONI karakter i POTENCIJAL. 

Šta bi onda moglo da znači naše angažovanje na „UNAPREĐENJU DUŠEVNOG ZDRAVLJA“. To bi najverovatnije moglo pre svega da znači da mi, unapređujući duševno zdravlje povećavamo, ustvari, mogućnost individue da na promene (unutrašnje i spoljašnje) reaguje dobrom ili boljom adaptacijom i sprečavamo adaptaciju na regresivnom, patološkom nivou.

Da li se ovaj cilj može još više konkretizovati?

Od pomoći nam ovde može biti KONCEPT tzv. „SRČANE; ŽILAVE LIČNOSTI“ ili KONCEPT, SRČANOG ŽIVOTNOG STILA ( HARDNESS PERSONALITY STYLE ), koji je sredinom osamdesetih godina XX veka oformila grupa autora sa čikaškog univerziteta sa namerom da ovaj koncept bude zamena za prilično maglovit i za praktične potrebe ne mnogo koristan koncept „duševno zdrave osobe“. Grupa autora: Suzanne Kobasa, Salvatore Maddi, Stephen Kahn definisali su tu „srčanu, žilavu ličnost“ kao ličnost koja ne samo da na najteže životne okolnosti reaguje na način koji je bez ozbiljnijih i dugotrajnih adaptacionih padova, već je ličnost koja je u stanju da i najteže životne okolnosti iskoristi za sopstveni rast i razvoj. Na osnovu svojih istraživanja ova grupa autora došla je do zaključka da takvu „srčanu, žilavu“ ličnost karakteriše:

• UNUTRAŠNJI LOKUS KONTROLE odnosno uverenje da osoba sama upravlja događajima, i nije žrtva spoljašnjih događaja i okolnosti,
• DUBOKA UKLJUČENOST U SVE TOKOVE ŽIVOTA i milje koje pripada (porodični, profesionalni, društveni život).
• SPREMNOST DA SE PROMENE U SPOLJAŠNJEM SVETU pre dožive kao IZAZOVI, a ne kao gubici i pretnje. Sa ovim je povezana sposobnost da se promene anticipiraju i izražena orijentacija ka vremenskoj dimeniziji budućnosti.

 Da li ovakav koncept „srčane, žilave“ ličnosti može da pomogne da konkretizujemo cilj mentalne higijene koji se odnosi na unapređivanje duševnog zdravlja? Da li naši napori u ostvarivanju tog cilja  treba da budu usmereni, najpre, na tretiranje onih osobina koje karakterišu takvu ličnost i na dalja istraživanja čitavog spleta osobina  ličnosti koje, najverovatnije pripadaju konceptu takve ličnosti? Da li to, istovremeno, predstavlja i formulisanje nekih drugih ciljeva mentalne higijene koji će biti, moguće je, korak dalje od ovih postojećih čija nam medicinska šaržiranost (zdravlje – bolest ) pričinjava toliko problema.  

U ovom trenutku pouzdanih odgovora na ovo pitanje nema.

Međutim, izgleda korisno razmišljati i raditi u tom pravcu. 

* Jelena Vlajković: Šta znači unpređivati duševno zdravlje?,  Zdravstveno vaspitanje, Broj 76., Zaječar 1997.