Aktivnosti srpske vlade na krfu u periodu od 1915. do 1918. godine na školovanju kadra za potrebe vojnog i civilinog saniteta

Srpska vlada na Krfu, od 1915. do 1918. godine, ozbiljno se bavila, organizacijom vojnog saniteta i brigom za narodno zdravlje posle oslobođenja Srbije, Hrvatske i Slovenije, na celoj teritoriji nove države.

Najveći problem je predstavljao nedostatak lekara i drugog stručnog kadra. Tokom izvlačenja Srpske vojske preko Albanije i Crne gore, po ciči zimi, bez hrane i zimske odeće pored vojnika stradali su mnogi školovani ljudi, pored ostalih i lekari. Tom prilikom umrlo je od bolesti i iscrpljenosti 147 lekara. Zato je Srpska vlada na Krfu, tokom I svetskog rata činila ogomne napore i odvajala velika novčan sredstva za školovanje lekara.

U ovom radu opisane su aktivnosti na školovanju veterinara Dr Berislava Borčiča za potrebe organizacije i rada bakteriološko-serološke laboratorije i dr Vladimira Brunetija, hemičara za potrebe državne laboratorije. Pomenuti stručnjaci dali su značajan doprinos razvoju laboratorijske djagnostike, kako na Solunskom frontu tako i posle oslobođenja.

Rad je pisan na osnovu dokumenata iz istorijskog Arhiva Srbije u Beogradi i predstavlja doprinos poznavanju istorije srpske medicine.

I

Posle teškog i pogubnog prelaska iz Srbije, preko Albanije do njenog primorja, koje je započelo krajem 1915. godine a završilo se s proleća 1918., desetkovana srpska vojska od oko 140 000 vojnika i oko 6 000 izbeglica sa njom, stigli su na Krf. Bila je to armija gladnih, neuhranjenih, izmučenih i bolesnih ljudi. Jedan broj vojnika i izbeglca našao se u okolini Soluna i severnim delovima Grčke. Među vojnicima i izbeglicama najviše je bilo obolelih od pegavca, malarije, crevnih zaraznih bolesti, a bilo je bolesnika od tuberkuloze. Takva epidemiološka situacija postajala svakim danom još gora, jer nije bilo lekara, osim nekolikicine. Tokom prelaska preko Albanije izginulo je i umrlo 147 lekara, pa su Srpska vlada i vojska bile prinđene da radi zadovoljavanja zdravstvenih potreba, akutnih i dugoročnih, angažuje nesvršene medcinare, koji su se kada je otvoren Solunski fornt i tamo našli pri ruci ranjenicima.

Situaciju je znatno pogoršavalo nepostojanje laboratorije i nemogućnost korišćenja laboratorijske dijagnostike i spravljanja zaštitinih cepiva, posebno kada je reč o zaraznim bolestima. Kada je Krf zbog velike koncentracije bolesnih vojnika i izbeglica postao bolnica, velika je potreba nastala za postojanjem i radom laboratorije. Francuzi su nastojali da ublaže takve potrebe dovoženjem sanitetske opreme, sanitetskog materijala i lekova na Krf, uključujući i pokušaje uspostavljanja laboratorijske dijagnostike. Ali, tada je dolazio do izražaja nedostatak stručnog kadra kao najozbiljniji problem za srpsku vladu koji je ona uzela da rešava.

Pitanje laboratorijske dijagnostike je bio veliki i nerešivi problem

U Srbiji pre I svetskog rata. Tokom 1914. godine, kada je reč o laboiratorijama, postojala je oskudica u novcu i kadrovima. Laboratorijska dijagnostika koja je bila prvi korak preventive u vojsci, ali u to vreme razvoj laboratorija u Srbiji bio je zapostavljen, na račun hirurgije, koja je jedino bila na ceni. U to vreme, civilni sektor je imao dve velike laboratorije: Pasterov zavod u Nišu i Državnu i gradsku laboratoriju u Beogradu. Tokom povlačenja srpske vojske iz Srbije, u Kruševcu je zarobljena oprema Državne laboratorije, a zaplenjena je i oprema Pasterovog  zavoda u Nišu, koji je nakon bugarske okupacije ovog dela Srbije,  radio u korist Bugarske države i pod rukovodstvom bugarskih lekara.

Po dolasku naše vojske u Solun, u bolnici u Sedesu, zahvaljujući svojoj energiji, dr Hiršfeld Ludvig, poljak, stvorio je bakteriološku stanicu srpske vojske. Namenjena u prvo vreme, isljučivo za potrebe bolnica bila je smeštena u maloj sobici jedne barake. Pored laboratorijske dijagnostike u njoj je bilo moguće spremiti polivalentnu vakcinu protivu tifusa. Posle kratkog vremena ova laboratorija je premeštena u prostorije prestolonaslednikove bolnice. U laboratoriji dr Hiršfelda sticali su znanja iz bakteriologije srpski lekari na oslobođenoj teritoriji u okolini Bitolja 1916. godine. Po zavšetku rata dr Hiršfeldova laboratorija je preneta  u beogradsku vojnu bolnicu i postala bakteriološka laboratorija I armijske oblasti.

Imajući u vidu glavni cilj ovog rada, on predstavlja značajan doprinos upoznavanju sa jednim periodom u životu, u to vreme, dva pitomca srpske vlade, dr Berislava Borčića i dr Vladimira Brunetija i dogadjajima u vezi njihovog školovanja u Zapadnoj Evropi, a pre toga i nakon toga, upoznavanju sa veoma poznatim stručnjacima koji su ostavili trajne tekovine, ne samo srpskom sanitetu već i Srbiji pre I svetskog rata, a zatim i Jugoslaviji posle tog rata i posle II svetskog rata, radeći po sopstvenoj savesti i zadanim dužnostima.

II

Suočena sa velikim teškoćama u obezbeđivanju zdravstvene zaštite za vojnike i izbeglice u oblasti laboratorijske dijagnostike i izvršavanjem veoma ambicioznog političkog programa koji je samo postavila, a koji se odnosi, pored ostalog i na brigu za narodno zdavlje u domovini posle rata, i još nekoliko balkanskih zemalja koje će osloboditi i ujediniti, Srpska vlada je odlučila da školuje lekare i druge stručnjake dok rat traje, u zemljama saveznika u Zapadnoj i Centralnoj Evropi. Tako je Ministartsvo unurašnjih dela, Sanitetsko odeljenje, 4. marta 1917. godine uputilo pismo Kraljevskom srpskom poslanstvu u Bernu, u Švajcarskoj, sledeće sadržine:

„Gospodin ministar nutrašnjih dela svojom odlukom od 24. februara ove godine, pod brojem 17 odredilo je g dr Berislava Borčića, našeg bakteriologa radi srudija francuskog metoga bakteriološkog, serološkog i antirabičnog rada u pasterovom Zavodu u Parizu. I tom odlukom određen je i dr Vladimir Bruneti, hemičar, radi izučavanja biološke hemije i njene primene u privrednoj i zdravstvenoj grani narodne ishrane shodno uputstvima Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih(1)“  Ministartsvo unutrašnjih dela je dobilo zadatak da dimplomatskim putem obezbedi školovanje dvojici pomenutih pitomaca. Određena im je plata od 1800 franaka koja im je isplaćivana po 300 franaka mesečno, unapred, do dana kada budu na studijama.

U vezi ove odluke obavešten je Prof. Dr Svetolik Radovanović, vladin komesar za izbeglice u Parizu, sa molbom da „ova dva pitomca uputi pravim putem za što bolju i solidniju spremu koju će sobom po povratku u otadžbinu poneti(2)“ Iz raspoložive dokumentacije se saznaje da su dr Berislav Borčić i dr Vladimir Bruneti „mladi i vrlo spremni stručnjaci, oduševljeni i sigurni ljudi(3)“.

III

Dr Vladimir Bruneti temeljno se pripremao za studije u Parizu. Boravak u Francuskoj je iskoristio da se upozna sa tamošnjim uređenjem pitanja kontrole životniuh namirnica i da dodje do potrebnog materijala kao i da upozna kako je ovo pitanje uredjeno u drugim državama u kojima je kontrola životnih namirnica bila „jedno od prvoklasnih higijensko-kulturnih pitanja, uređeno na potpuno savremenoj eksperimentalnoj i naučnoj osnovi (4)“. Dr Vladimir Bruneti, ne samo  da se temeljno pripremio za studije u Parizu, već je poznavao i imao jasan pogled na ishranu naroda u Srbiji u to vreme i kako su problemi narodne ishrane rešavani.

I njemu je kao i prethodno pomenutom dr Berislavu Borčiću preporučeno kako se ima ponašati za vreme studija. Posebno je bilo ograničeno vreme studiranja.  Kada je reč o dužini strudiranja, VD načelnika saniteta dr Jovanović je imao razumevanje da studije pomenutih pitomaca u drugim zemljama traju godinama, pa kaže „da nama to nije moguće činiti i mi nemamo mogućnosti ni vremena da kao drugi to radimo (5)“.

Dr Vladimiru Brunetiju je na polasku na studije u Francusku poručeno da pored rada u laboratorijumu pariske opštine i Pasterovog zavoda, obrati pažnju i na praktičnu primenu biološke hemije van laboratorijuma u industriji hleba, sireva, pića, vina i raznih vrsta konzervi, a naročito da obrati pažnju na industriju sireva, vina i konzervi. Preporučeno mu je kao i Dr Borčiću, da se preporuči kod svojih profesora  kolega, kod privrednjaka i gazda kod kojih radi kako bi mogao što više naučiti, i da u zgodnim danima svoje naučno i stručno znanje kompletira posećivanjem raznih industrijskih preduzeća a  po potrebi da se u njima kraće vreme zadržava.

Ove preporuke se nalaze u pismu dr Jovanovića Glavnom komesaru za izbglice prof. Dr Svetoliku Radovanoviću u Parizu, koje se završava na sledeći način: “I ovom prilikom, blagodareći Vama Profesore, molim da budete dobri i da i na dalje dobrim savetima i pravlnim upućivanjem utičete na ove naše pitomce da svoje vreme što bolje i savesnije iskoriste za sebe i za dobro našeg naroda, kome po povratku u domovinu treba istinski  i da odano posluže (6)“.

Iz jednog pisma Dr Vladimira Brunetija Ministru unutršnjih dela pisanog u Parizu 26. avgusta 1917. godine saznajemo kako protiče taj deo života ovog veoma preduzimljivog i struci i nauci odanoj čoveka.

IV

O toku studija u Parizu najbolje govori icrpan izveštaj dr Vladimira Brunetija Ministru unutrašnjih dela pisanog u Parizu 6. marta 1918. godine. Iz izveštaja se vidi da je on proučavajući biološku hemiju i njenu praktičnu primenu u privrednoj i zdravstvenoj grani narodne ishrane istovremeno proučavao i mere koje se primenjuju u Francuskoj u prometu životnih namirnica i u cilju zaštite narodnog zdravlja i „lojalne i časne trgovine“. Koje su regulisane posebnim zakonima. Kako piše u izveštaju dr Vladimir Bruneti, ti zakoni imaju za cilj „suzbijanje falsifikovanja životnih namirnica“ iz dva razloga:

„1.Higijenski razlozi. Teško je izneti približan broj dece koja umiru svake godine u svim zemljama usled upotrebe falsifikovanog i iskvarenog mleka. Može se slobodno reći  da je taj broj znatan. Isto je tako i znatan broj odraslih lica koja stalnom upotrebom falsifikovanih  namirnica postaju progresivno bolesni kao i broj bolesnih lica čije je ozdravljenje otežano i često sasvim stavljeno u pitanje upotrebom falsifikovanih namirnica i lekova.

2.Ekonomski razlozi. Nedozvoljena dobit koju svake godine realizuju falsifikatori namirnica na račun sviju slojeva društvenih, osobito  na račun najsiromašnijih masa narodnih znatan je“. Dalje dr Vladimir Bruneti iznosi svoje mišljenje o koristi kontrole životnih namirnica koja će „zaštiti dobar glas namirnica i poljoprivrednih proizvoda namenjenih za izvoz.  Manipulacijama ubija se i cena i dobar glas proizvodima čitave zemlje, a time često rizikuje gubitak kakvog značajnog stranog tržišta (7)“. Očigledno je da se u to vreme mislilo na vreme posle oslobodjenja i na mogućnosti razvoja prehrambene industrije i izvoza poljoprivrednih proizvoda i namirnica na strano tržište.

Pored ovih „opštih“ razloga, dr Vladimir Bruneti navodi i specijalne razloge koji takođe zahtevaju da se promet životnih namirnica stavi pod kontrolu.

Ti razlozi su sledeći:

„1.Što je Srbija u tesnoj trgovačkoj i saobraćajnoj vezi sa ostalim kulturnim državama koje imaju ovoga zakona,

2.Što je do sada u Srbiji uopšte malo urađeno na tome da se stvore sredstva za savremenu organizaciju kontrole životnih namirnica,

3.Što su ona primitivna  sredstva koja su  Srbiji postojala pre rata a  koja su potrebna za vršenje kontrola, za vreme ovog rata potpuno uništena,

4.Da će Srbija odmah posle rata biti pinuđena da jedan veliki deo sirovima i životnih namirnica uveze radi podmirenja najprešnijih potreba, te će morati već sada sve pripreme učiniti, da bi te namirnice mogla kako valja u modernom smislu kontrolisati,

5. Što usled velike smrtnosti kod dece koja dobrim delom dolazi od upotrebe falsifkovanog i nezdravog mleka, Srbija ima prvoklasni državni interes, naročito da je u ovim ratovima izgubila najveći deo svoje žive snage, da jakim kontrolom mleka  i drugih namirnica smrtnost kod odojčadi svede na minimum. A sve ovo može se postići ako se organizaciji toga posla bude pristupilo odmah na moderan način(8)“

U izveštaju o kome je reč, dr Vladimir Bruneti piše da je boraveći u Parizu izučio  unapređenje kontrole životnih namirnica u Francskoj, Švajcarskoj, Enleskoj, Sev. Americi,  i što je iskoristio priliku koja mu se pružila da iznađe povoljna rešenja koja se mogu primeniti posle rata u domovini i da je to učinio „nešto pozvan dužnošću, a još više inspirisan željom da ovo pitanje bude kod nas posle rata korisno rešeno(9)“.

Opisujući uslove studiranja u Francsukoj, u pismu Ministru unutrašnjih dela, detaljno prikazuje ustanove i laboratorije, semestre i predmete i pominje profesore koji su mu pomogli u radu i kod kojih je studirao ali i teškoće, koje su mu išle na ruku jer su mu pomogle da upozna veliki broj labotratorija i prehranbenih industrija u toj zemlji, kaže na jdnom mestu: „U toj studiji ima i jedna teškoća a to je da su svi važniji i klasični centri fabrikacije životnih namirnica u Francuskoj udaljeni od Pariza te prema tome njihova poseta iziskuje putne i podvozne troškove...

Na svome putu ja sam nailazio na lep prijem i na iskaze prijateljstva. Tako g. Rozenay, professeur departemental d’ Agricultire a Niort (Deux Sevres), specijalsita za stočarstvo i mlekarstvo, tvorac mnogih merkarskih zadruga za preradu mleka (buter) rekao mi je da možemo uvek računati na njegove stručne savete prilikom restauracije naše zemle (9)“.

Očigledno je da su takve studije za pitomce Srpske vlade u zemljama saveznika bile višestruko korisne  Pre nego što se potpisao na kraju svog pisma, dr Vladimir Bruneti, smarajući da je vreme kratko za njegove ozbiljne i opsežne studije u Francuskoj i da mu se čini, posle više meseci studiranja da je tek na početku, kaže da je „nemoguće da svoje strudije završim u roku od šest meseci, pa molim Gospodina Ministra da mi izvoli novčanu pomoć od 300 franaka mesečno odobrit i dalje, a do završetka započetih studija (10)“. Dobio je dr Vladimir Bruneti odobrenje i produžio još šest meseci svoje studije u Francuskoj.

V

Krajem aprila 1918. godine, završavaju se studije iz biološke hemije dr Vladimira Brunetija, državnog hemičara u Parizu. Srpska vlada je svog pitomca uputila u London na tromesečne „specijalne studije u industirji opijuma, toga važnog  medicinskog produkta koji u našoj zemlji uspeva, a u Engleskoj se prerađuje i snabdeva ceo svet skupocenim alkaloidom (11)“ Iz sačuvanih dokumenata u Arhivu Srbije u Beogradu, a na osnovu pomenutog Srpska vlada je imala ambicije da školuje kadar kako bi Srbija sama prerađivala opijum i poizvodila morfin i kodein važne i skupocene medicinske artikle. To je bila njena izvozna šansa i posle rata značajna dobit. Zato je Ministarstvo unutrašnjih dela 27. aprila 1918. godine naložilo da se dr Vladimir Bruneti odmah uputi na studije u London obezbedjujući mu potrebna finansijska sredstva za juni, juli i avgust kod finasijske delegacije i Kraljevskog poslanstva u Lonodonu.

Posle završenih studija dr Vldimir Bruneti je doneo i dva značajna dokumenta u Beograd: Kontrola životnih namirnica u Velikoj Britaniji i spisak materijala, opreme i mera iz tadašnjih kataloga laboratorijskog rada i potebnih dokumenta  

VI

Imajući u vidu da je glavni cilj ovog rada upoznavanje sa dva pitomca srpske vlade upućenih na školovanje u Zapadnu Evropu u vreme I svetskog rata, pravedno bi bilo napisati nekoliko rečenica iz njihovijh biografija, imajući u vidu da je njihov doprinos jugoslovenskoj i srpskoj kulturi i nauci od velikog značaja.

Dr Berislav Borčić (12) je bio Hrvat, dobrovoljac u srpskoj vojsci još od Balkanskih ratova, srpski činovnik koji je u to vreme radio već više od godinu dana na serologiji i bakteriologiji u Institutu dr Kolea u Bernu, gde ga je i zateklo obaveštenje o upućivanju na studuje u Pasterov zavod u Parizu.

Dr Berislav Borčić je rođen  10. IV 1891. godine u Dragi Gornjoj  (Rijeka) (13) Gimnaziju je pohađao u Rijeci, a nakon što j maturirao odlazi u Bern na studije veterine koje je završio 26. februara 1914. godine.

Studije iz veterine imale su odlučan značaj a dalji život i rad dr Berislava Berčića, jer se oktobra 1919. godine zaposlio u Nišu, kao ugovorni asistent Pasterovog zavoda u Nišu, a ubrzo zatim i za honorarnog upravnika Pasterovog zavoda u Beogradu gde ostaje do 1920. godine krajem te godine dospeva do upravnika Bakteriološkog zavoda u Zagrebu.

U veoma bogatoj biografskoj i bibliografskoj građi vezanoj za dr Berislava Borčića nema mnogo detalja vezanih za njegov život i rad tokom I svetskog rata, koji su opisani u ovom radu. Kao pitomac Srpske vlade upućen je na studije u Pasterov zavod u Parizu. Upućivanje na studije u Pasterov zavod u Pariz nije išlo kako je zamišljeno. Pasterov zavod je u to vreme radio samo za vojsku i nije primao studente. Bilo je potrebno posebno diplomatsko angažovanje Srpske vlade da bi se srpskom pitomcu odobrile studije u Pasterovom zavodu. Pre odlaska u Pariz poručeno je dr Berislavu Borčiću „da bodrim okom prati svaku preokupaciju tamošnjih Pasterovih zavoda, kako je njihova materijalna strana dobro obezbeđena, neka u zgodnim danima obiđe i druge takve manje Zavode u zemlji Francuskoj, kao mera  odgovarajućih zavoda u našoj ujedinjenoj domovini, te kada se bude amo vratio da sobom ponese i gotov nacrt za organizaciju našeg Pasterovog zavoda (14)“. U to vreme  studirao je medicinu  u Bernu koju je završio sredinom 1919. godine.

Izgleda da je dr Berislav Borčić dobro iskoristio svoje studije tako da je posle II svetskog rata, obavljao važne funkije u Jugoslaviji prvo u Nišu i Beogradu, a kasnije, prelazi u Zagreb gde postaje dorektor Higijenskog zavoda (1927 – 30.) i Škole narodnog zdravlja (1943- 46.) Značajno je doprineo razvoju higijenske službe u Hrvatskoj. Pri kraju karijere bavio se pitanjima zdravstvene administracije (Enciklopedija Jugoslavije, tom 2. Jugoslovenski leksikografski zavod,  Zavod 1982.).

Iz veoma bogate biografije dr Berislava Borčića pominjem sledeće:

-          aktivnosti u Higijenskoj sekciji Društva naroda i Rokfelerove fondacije u zemlji i inostranstvu do 1930. godine,

-          aktivnosti u svojstvu izaslanika Društva naroda i stručnjaka Higijenske sekcije u Kini od 1930 – 1938. godine,

-          aktivnosti nakom povratka u Jugoslaviju od l938.  do 1945. godine i

-          aktivnosti koje je obavljao kao ekspret u službi Ujedninjenih nacija, Svetske zdravstvene organizacije, UNRA-e i UNICEF-a. 

Dr Vladimir Bruneti  je Srbijanac, državni hemičar, profesor Poljoprivredno-šumarskog fakulteta u Zemunu. Rodjen je u Beogradu, a studirao je prirodne nauke u Beču i Berlinu, gde se usavršavao iz oblasti bakteriologije i sudske medicine. Radio je na Farmaceutskom institutu Berlinskog univerziteta, a 1909. godine primljen na mesto aststenta Državne hemijske laboratorije u Beogradu.

U I svetskom ratu zbrinjavao je obolele od trbušnog tifusa, pegavca i kolere, ali je i sam oboleo od trbušnog tifusa i tubrekuloze. Iz jednog pisma dr Vladimira Brunetija pisanog u Parizu 24. febraura 1917. godine Ministru unutrašnjih dela jasno se vidi da je 29. decembra 1916. godine započeo lečenje koristeći plaćeno dvomesčno odsustvo.

Kao pitomac srpske vlade poslat je na studije u Pariz, što je i opisano u ovom članku, gde se zadržao godinu dana a potom odlazi da nastavi studije u Londonu. Posle završetka rata 1919. godine, iskoristio je svoje veliko stručno znanje i iskustvo stečeno u instranstvu, kao načelnik Ministarstva narodnog zdravlja osnovao je komisiju za izradu prve jugoslovenske farmakopeje i komisiju za izradu nacrta jedinstvenog apotekarskog zakona. Osnivač je Apotekarske komore. U svom stručnom radu bavio se analitičkom hemijom. Autor je značajnih stručnih radova i dobitnik mnogih visokih državnih priznanja.(13)

Mnogi detalji iz života i rada dr Vladimira Brunetija opsiani su u ovom članku ali samo oni koji se odnose na peride njegovog života od početka do kraja I svetskog rata što predstavlja značajnu dopunu njegove bogate stručne biografije. Time je ispunjen i glavni cilj ovog rada.

Napomene:

1. Zahvalnost prof. Anti Škrobonji sa Medicinskog faklulteta u Rijeci na radu prof. dr Biserke Belize i dr Melite Rastije o dr Berislavu Berčiću,

Isvori i literatura:

1. Arhiv Srbije, MUD S S.Br. 117/Solun, 4. MART 1917.

2.  isto, 

3.  isto,

4.  isto,

5.  isto

6.  isto,

7.  Arhiv Srbije, Mud S, red 266 F III,

8.  isto,

9.  Arhiv Srbije, MUD S, Pariz, 26. avgust 1917.

10. isto,

11. Arhiv Srbije, MUD S beoj 400, Krf 26.april 1918.

12. Enciklopedija Jugoslavije, tom 2., Jugoslovenski leksikografski zavod, zagreb 1982.,

13. Prof. Dr Biserka Beliza, dr Melita Rastilja: Prilog poznavanju života i rada Berislava Borčića (1891 – 1977.) eksperta Lige naroda i Svetske zdravstvene organizacije, Saopćenja, godište 30., svezak 27, broj 1 – 2, Zagreb 1984.).

14. Arhiv Srbije, MUD S  nepoznat broj ekspedovanog dokumenta, Solun, 10. april 1917. Godine.

15. Srpska porodična enciklopedija, Knjiga 5, Narodna knjiga-Politika, Beograd 2006...