Jubileji srpskih prosvetitelja

O VASI PELAGIĆU

 I

Nekiput, podsećajući se terenskih aktivnosti, ispričam kolegama  doživljaj koji mi se duboko urezao u sećanje. Povod da danas o njemu pišem je sto deset godina od smrti Vase Pelagića, mog učitelja zdravlja.

Elem, bio sam ja sa svojom ekipom u Vlaolu, selu u podnožju Homoljskih planina. Osmogodišnja škola u Vlaolu je bila ogledna škola Zavoda za zaštitu zdravlja „Timok“ u Zaječaru, za rad na zdravstvenom vaspitanju naroda. Svakog meseca odlazili smo u školu u Vlaolu da bi realizovali jedan deo osmogošnjeg programa. Programom je predviđen obilazak đaćkih domova. Nastavnika biologije koordinatora zdravstvenog vaspitanja u osmorazrednoj školi u Vlaolu, zamolih da nam prilikom sledećeg obilaska škole predloži đačka domaćinstva i povede nas da ih obiđemo, ali pod uslovom da ona budu jedan sat pešačenja, udaljena od asfaltnog puta Vlaole – Leskovo.  

Sa nestrpljenjem sam očekivao sledeći dolazak u školu u Vlaolu, a kada se to dogodi, pose kraćeg dogovora u školi krenusmo put đačkih domova na padinama Homoljskih planina. Mala ekspedicija išla je uzanim, krivudavim putanjama uz strmene glavice obrasle hrastovom šumom, iz koje su provirivali crveni krovovi seoskih pojata. Reč je o seoskim imanjima gde su kuće za stanovanje okružene ekonomskim zgradama, torovima za ovce, stajama za stoku i kokošarnicima. Oko tog kruga, postoji još jedan širi krug seljačkih imanja, krčevine koje su pretci ostavili, na kojima su bile njive pod kukuruzom i ovsem, livade i pašnjaci sa po kojim stogom starog, neutrošenog  sena, iz prošlih godina.

Uskoro je mala ekspedicija stigla na prostor gde su se strmene glavice udaljile okružujući malu zaravan, župu, zavetrinu u kojoj se na razdaljini od po pet, šest stotina metara smestile nekoliko koje su bile cilj našeg putovanja. U jednoj od njih, tragajući stalno za zdravljem, upoznaćemo se sa životom ljudi. Pojate se bile na granici šumaraka na padinama strmenih glavica, a dolina ispod njih bila je presečena seoskim putem po sredini koji je spajao pojedine pojate i imanja, ispresecana parcelama pod kulturom.

Naše intersovanje da ispunimo cilj našeg današnjeg putovanja poraslo je ne samo blizinom pojata već i svime što se događalo na tom prostoru. Tu i tamo po njivama videli smo jednog ili po dva seljaka kako rade, sa pojata je dopirao zvuh pile, uzvik seljaka koji doziva komšiju na drugoj strani doline, negde se krava svojim mukanjem za teletom koje se udaljilo od nje, na jednoj livadi pored puta pasla su dva tri govečeta, sapeta da ne idu u štetu, iz dimnjaka jedne pojate dim se dizao mirno u vedro nebo. Iza jedne glavice, iskrnu nestašni oblačak, tako nizak da nam se učini da ga možemo dohvatiti rukom, a njegova senka poče da klizi po obzorju, ulapšavajući sliku predela pred nama, a do nas dopre i kukurikanje petla koji je pomislio da senka koja prelazi preko kuća i polja predstavlja promenu vremena, pa je on objavi kao i uvek kada nešto zakloni sunce i smrači se usred podne. Iz minuta u minut je postajalo sve toplije pa je uzlazna struja toplog vazduha iznad vazduha omogućila mišaru da se ploveći na njoj u krugovina diže visoko u nebo, povremeno ispuštajući krike. Tu i tamo čuo se poj slavuja, ali su najglasniji bili brgljezi, na vrhovima drveća i kosovi, koji su se dozivali i razmenjivali svoje, nama nejasne poruke.

Uskoro, smo se približili jednoj od pojata koju ćemo danas posetiti. Ukućani su nas primetili iz daleka. Setih se Balzakove, da te u selu uvek posmtra neko oko. Neko se pojavi na ulaznim vratima pa šmugnu u kuću, a onda se pojaviše ponovo dve žene, jedna mlađa druga starija, i stariji seljak koji nam pođe u susret dok su one stajale na kućnom pragu iščekujući šta će se dogoditi. 

Na ulazu u dvorište ograđeno plotom sačeka nas domaćin, ljubazno se pozdravi sa nama i ponudi da uđemo u kuću. Nastavnik biologije koji je vođa male ekspedicije u Homljske planine, javio je na uobičajeni način da ćemo doći, pa domaćin nie bio iznenađen našom posetom.

A koji je to uobičajeni način obaveštavanja?

U ovoj zabiti, ljudi silaze u Vlaole mesečno, a đaci koji svakog dana pešačeći idu u školu su dobre glasonoše, bez obzira o čemu je reč: da li je potrebno da se domaćin javi u mesnu kncelariju, školu,  ili ide negde drugde, pozvan zbog nekog posla ili na neku porodičnu proslavu i gošćenje. O tome će biti blagovremeno obavešten uz pomoć đaka. Obaveštavanja idu i preko onih koji su nekim poslom sišli u selo, po svojoj volji, recimo da nešto kupe u seoskoj prodavnici ili su naumili da odu autobusom, i vozom do Majdanpeka i Bora. Ali bez obzira na to što postoji veza železnicom i autobusom do susednih gradova, pa čak i do Beograda, u suštini ovde se živi daleko od cilizacije, ne gleda se na sat, već se vreme određuje radjanjem, zalaskom i visinom sunca na horizontu, od čega zavisi i ritam svakodenvnih poslova u domaćinstvu i na imanju. U takvoj situaciji đaci-puntici koji svakog dana provedu sat, dva, tri i više, do škole i nazad do kuće, su odlična veza sa svetom ove male župe u Homoljskim planinana sa pojatama po njenom obodu.

Da se zaista radi o udaljenosti od puteva i naselja ovog prostora do te mere velike, takve da utiče na kvalitet života ovih ljudi, pored ostalog i kada je reč o zdravlju, dokaz je da dvadesettrogodišnja majka dva đaka u ovom domaćinstvu nije išla u školu iako je to zakonom bilo propisano. „Kako se to moglo dogoditi?“, pitam je drugarski. Kaže da su je nekoliko puta obaveštavali o tome, pa kako se nije odazivala ne te pozive, digli ruke. Pošto niko nije pretio kaznom, ona je ostala, eto, tu, da raste u nepismenosti, kakva je i ostala. Njenima u kući to nije smetalo jer im se našla pri ruci da čuva stoku ili nešto pomogne što zatreba. Posle se udala mlada, izrodila dva muškarčića, koji sada idu u školu. I tako se njen život ostvaruje na način kako se ostvarivao mnogim ženama starijim, i kako će se ostvarivati drugim, mlađim od nje. Žene su u neuporedivo većem broju nepismene nego muškarci.  Nije lako odatle ići svakog dana u školu kada zagudi gornjak i mećave, a noću zavijaju vukovi. Stvore se smetovi snega duboki više metara, pa je svaka komunikacija sa selom udaljenim sat hoda  – nemoguća. Bolesnici tada mole boga da im bolest sama prođe ili traže pomoć vračara i pokušavaju da se spasu uz pomoć nesigurnog znanja i vekovnih iskustava u korišćenju lekovitog bilja. Tu se trudnice porađaju uz pomoć neke, porodiljstvu vešte babe iz komšiluka, a kada neko umre sahrane ga pored kuće, o ćemu je svedoči grob u dvorištu, jednog od ukućana, koji je, tu,  sahranjen jer nije bilo moguće voziti ga i sahraniti na seoskom groblju.

II

Tokom razgovora sa dobrodušnim ukućanima, koji su nam kao posluženje pripremili kačamak sa čvrstim, kao kamen vlaškim sirom, koji se, uz mešanje kukuruznog brašna, u sudu na vatri, topio u sopstvenoj surutci, u jednom trenutku upitah domaćina:

„Gazda, imaš li u kuću neku knjigu?“

„Imam doktore“, kao iz puške odgovori ljubazni domaćin koji je pozitivan odgovor na bilo koje pitanje smatrao kao svoju ličnu pohvalu, pa ustade sa klupe pored stola, na kojoj je sedeo, priđe starinskom krevetu, napravljen tako da su na tri klupe postavljene daske, a preko njih slamnjača izatkana od kučinjavog konca i jastuk takođe, napunjeni slamom, pa potraži rukom ispod jastuka i od tuda izvuče debelu knjigu, malo zamašćenih korica i listova i stavi je na sto.

Pred nama je bio „Narodni učitelj“ vase Pelagića, neko izdanje između dva svetska rata. Sa poštovanjem uzeh knjigu, utoliko većim što je pronađoh u zabiti Homoljskih planina, kod inteligentnog domaćina, pa počeh da okrećem list za listom. Na nekim  mestima, gde su pouke češće korišćene knjiga se sama otvarala. Na tim mestima listovi su bili prljaviji i žući nego drugi sa kojih je manje čitano.

„Čemu ti služa ta knjiga?“, nastavih a zapitkujem seljaka.

„Svemu služi“, kaže. I kad se teli krava, i kada se porađa žena, i kada sejem luk i krompir, kukruz i život, i kada je potrebno kuću očistiti i srediti, i kada treba bolesno dete zbrinuti i negovati, i odraslog i starog spasiti, uvek mi je na pomoći“ , nabrajao je seljak a uzbuđenjem čemu sve služi knjiga i u kojim životnim prilikama je koristi.

„Pa, znaš li ti ko je bio Vasa Pelagić?“ pitam dalje.

„Znam, kako ne bih znao. Pročitao sam, napred u knjizi, sve što je napisano o njegovom životu. Svaki seljak je čuo za Vasu Pelagića. „Na knjizi doktore piše ko je on: „Narodni učitelj“, eto, ko je!“ .

III

Podsećajući se na ovaj događaj, sada sto deset godina posle smrti Vase Pelagića, ne mogu da se ne setim  jednog pisma, koje mi dođe do ruku, napisanog 1. marta 1895. godine, koje su crkvena uprava u Negotinu i njen protoprezviter Jovan Stanojević, na osnovu poverljivog akta od 25. februara iste godine, Timočkog episkopa G. Melentija, uputili sveštenstvu na svojoj teritoriji sa naznakom „poverljivo“ u kome, pored ostalog, stoji  sledeće:

„Poznato je protoprezviterima, namesnicima a i celom sveštenstvu u Kraljivini Srbiji da je krajem meseca Januara poznati bezbožn Vasa Pelagić po presudama duhovnih sudova raščinjej u Sabornoj beogradskoj crkvi  i time prekinuo i formalno veze sa Hristovom crkvom, od koje je on već kao „truli“ deo odavno otpao. Nema sumnje. Da će Pelagić na dalje pa može biti i sa većom revnošću produžiti svoju ubilačku bezbožničku radnju a protiv sinova spske crkve i države“.

Episkop timočki Meletije  u tom pismu, dalje poručuje protopresviteratu u Negotinu, a on svim sveštenicima sledeće:

„Iako mi ne sumnjamo u dobru volju i iskrenu predanost službi i dužnostima kod okr. Protojereja i namesnika pa i mnogih sveštenika u našoj eparhiji, ali mi ne možemo prećutati jednu pojavu, koja baca ružnu sliku na pojedine služitelje ctkve u ovoj Eparhiji.

A na ime: pre mesec i više dana došao je bio u ovaj kraj pomenuti Pelagić. On ne samo da se bavio u nekim varošima u ovoj eparhiji, već je čak i u nekim selima bivao. Za ovo njegovo tumaranje znali su neki sveštenici, pa se nisu postarali da o tome obaveste višu svoju pretpostavljenu vlast. – A neki sveštenici nisu ni znali da im Pelagić tumara po parohiji. I jedno i drugo za osudu je...“

Dalje se u poverljivom aktu nalaže protopresviterima da skrenu pažnju sveštenstvu i namesnicima da se ne ponašaju „labavo prema svojim dužnostima čuvanja svoga stada od opasnih vukova koji idu u ovčijim kožama i grabljivih lupeža i najamnika...Neka dakle svaki sveštenik obrati pažnju i pripazi da mu se u parohiju ne bi dovukao Pelagić ili bilo koji od njegovih agenata pod vidom prodaje nekih knjiga, kupljenja neke veresije i tome slično pod kojime je izgovorom Pelagić putovao po ovom kraju.“           

Iz pomenutog akta vidi se da je Vasa Pelagić po Krajini putujući obišao sela Brestovac, Koprivnicu, Glogovicu, Sikole i Metriš. I te zime, kao i prethodnih, narod po selima živeo je u neznanju, deca su umirala od zaraznih bolesti i frasa, a nesrećne majke od neba tražile pmoć koja nije stizala. Vasa Pelagić, dajući prednost znanju nad neznanjem,  i verujući u njegovu moć, prenosio je seljacima znanje u želji da im pomogne i dokaže „da u organizmu čoveka nema nigde prsta i ćudi nebesnog i mantijaškog saveta Jehove“, kako je napisao u svojoj knjizi koja poput duge premošćuje vekove..

IV

Vasa Pelagić je naročito bio omiljen među radnicima. Zbog toga je bio proganjan, proglašavan ludim i zatvaran u ludnice i zatvore.

Zbog otvorenosti i oštrog jezika, vlast ga je neprestano pratila, proganjala i hapsila. Kada je 1893. godine, došao u Negotin radnici i zanatlije srdačno su ga dočekali. Odseo je kod Ilije Mokranjca. Ovaj je pretio deci da nikome „ne govore o čiki  s bradom (Stanojević“). Iste godine, Vasa Pelagić je osuđen zbog štampe neke knjige ili članka na nekoliko godina zatvora i odmah uhapšen.

Zanimljivo je kako su njegovu ulogu u društvenom životu i odnosu prema crkvi sagledavali socijalisti u Negotinu. U jednom pismu koje su potpisali dvanaestoro seocijalista, upućeno „Vasi Pelagiću, književniku u Beograd“  počinju sa toplim, punim poštovanjem rečima: „Prvog februara 1975. godine pre Hristovog rođenja izvršiše predstavnici uzor mučenika Hrista nad tobom nekakvo „šišanje i brijanje“ brade i potom te raščiniše od onoga od čega si se sam raščinio pre više godina.

Odbaciv od sebe crnu mantiju i kamilavku, ti si tek od tada kao pravi čovek posato u istini vršilac i zastupnik nauke i načela Hrista.

Kao predstavnik  njegovih načela i nauke „Socijalizam“, istina i pravda za ovih više od 20 godina delom si pokazao da si ti predstavnik lepe Hristove nauke i njegov sluga jer služiš narod bez ikakve plate“.    

Dalje, u pismu, oni ga ohrabruju da se ne brine zbog brade koja će „prirodnim zkonom“ ponovo porasti za inat onima koji su je „šišali i brijali“

Vasa Pelagić je krajem XIX veka više puta boravio u Zaječar, gde je imao odličnog saborca za istinu i pravdu – Adama Bogosavljevića iz Koprivnice  i radnike koji su ga poštovali i njegove ideje podržavali. Vasa Pelagić je imao veliki značaja za jačanje radničkog pokreta u Timočkoj Krajini. Zahvaljujući njegovoj agilnosti devedesetih godina XIX veka formirana su radnička udruženja u Negotinu, Zaječaru i Knjaževcu. Koliko je važan za radnički pokret bio Vasa Pelagić u to vreme najbolje se vidi iz jednog pisma koje mu je uputio Milurtin Stojanović krojački radnik iz Zaječara, koji ovako piše: „Kad sam došao iz Knjaževca u Zaječar našao sam društvo kao i u Knjaževcu koje se bavi  izučavaju novu nauku, koji vas vazda poštuju, jer ste vi prvi koji pružiste ruku sirotom radeniku...“

Vasa Pelagić je održavao žive pismene veze sa ljudima ovoga kraja (Dinić). Oni su mu se u svojim pismima obaćali kao velikom prijatelju i zaštitniku, ali i kao njegovi prijatelji koji pate i bodre ga kada zbog njegovi nevolja. U pismima su ga izveštavali o vome radu i tražili savete kako da bolje i efikasnije rade. Zbog toga nije bio omiljen kod vlasti u Zaječaru, pa su prilikom jednog boravka postavili žandare oko hotela da ga paze da iz hotela ne izlazi i ne stupa u kontakt ni sa kim.

V

Za kraj da napišem i ovo: Autor ovog članka nije u toku da li se u Srbiji piprema obeležavanje goišnjice smrti Vase Pelagića niti da li je u prošloj godini obeležena godišnjica njegovog rođenja. Sa jačanjem klerkalizma i nacionalizma u Srbiji koji se muči da, idući unatrag, formira buržoasko društvo isto onakvo kakvo se rađalo u Srbiji krajem XIX veka, može se dogoditi da jedan značajan datum prođe nezapažen. Kada bi se pitao srpski narod, koga je narodni učitelj Vasa Pelagić, jedan od najvećih srpskih prosvetitelja - zadužio, tako nešto ne bi se dogodilo.

1.Arhiv crkve negotinske, nesređena građa, broj 348/ 1. mart 1895. godine

2.Vasa Pelagić: Narodni učitelj, Izdavačka radna organizacija „Sloboda“, Beograd  1980. godine  

3. Tihomir Stanojević: Negotin u Krajina, Negotin 1973.

4. Stevan Veljković, Rade Panajotović, Jakša Dinić: Zaječar i okolina, Zaječar 1974.

Dr Petar Paunović, ućitelj zdravlja